Širi dalje…

To veče se list lipe kinđurio zlatno-belim cvetovima. Njihov miris pravio je nevidljivi oreol oko užurbanih ljudi na ulici, podsećajući ih da priroda radi svoj posao najbolje što može. Katarina je donela lenju pitu sa vanilom i višnjama, da počasti ljude u grupi sa kojima je zajedno išla na časove grčkog jezika. Mislila je da nikada neće kupiti stan, da ona i Saša neće skoro izaći iz podstanarske garsonjere. Deca rastu, ušla u tinejdžersko ćudljivo carstvo, oni taman skupe novac za učešće, a cene stanova odgalopiraju ka nebu. Grupa je znala za njihovu potragu, u jednom momentu joj se činilo da svi koi ih poznaju traže stan za njih. Ona i Saša pregledali su mnogo stanova,ali nijedan im nije dgovarao. Razlog je uvek bio isti: novac svevišnji. Noviji stanovi bili su preskupi, stari su vapili za renoviranjem, cene nerealne za njih. I kada bi im odobrili tako veliki kredit, tresli bi se od pomisli da trideset godina budu pod teretom i pritiskom posedovanja nečega što realno ne mogu da priušte. A četrdeseta im iza ćoška…

Prilika se ukazala sasvim slučajno, kada su obustavili potragu na neko vreme.

Katarina je godinama davala privatne časove deci, ulazila im u kuće i bila više od nastavnice. Bio je kraj maja, vreme kada se osmacima uveliko zaključuju ocene i kada i ona i Saša imaju najviše posla, jer se približava i završni ispit. Ona predaje srpski jezik, Saša matematiku. Tog poznog maja popodne prevalila je pola grada, kao i obično, da stigne kod blizanaca, Matije i Marka. Zna ih od petog razreda, sa njihovim roditeljima ima dogovor da budu pismeni i obrazovani, da nauče ono što im iz tinejdžerske perspektive izgleda nepotrebno. To je rad na mišiće, ali roditelji dečaka bar ne očekuju petice. Kada je zastala da pozvoni, pažnju joj je privukla umrlica na vratima susednog stana. Prišla je bliže i pročitala da je preminuli čovek imao osamdeset godina, a među ožalošćenima je bila samo supruga Zora.

Malo kasnije je od roditelja svojih učenika saznala je da je baka-Zora jedna od onih komšinica koja će tek ispečen kolač iseći i na posebno lepoj, kobaltnoj rozikavoj tacni, doneti prvim komšijama. Opisali su je kao jednu od onih osoba koje lepo stare. Komšinica Zora nije pristajala na otuđenje čoveka od čoveka, okupljala je komšije i slavila početak svih godišnjih doba, ako već ona i njen Miša ne bi negde otputovali. Svi iz zgrade su bili dobrodošli, ali na komšijskom druženju nikada nije bilo više od petoro- šestoro ljudi. Zora nije odustajala, jer nije važan broj nego onaj koga stvarno dotakneš događajem i razmenom u njenom stanu punom uspomena. Katarina se čudila kako je nikada nije upoznala ili bar srela na stepeništu. No, kada je sledeće nedelje ponovo dolazila kod blizanaca, slučaj je hteo da je zatekne kako otključava vrata svog stana, u crnini i uzdasima. Jednom rukom je držala bravu, drugom zaglavljeni ključ. Dva cegera je spustila pored nogu, jedan se u tom času nakrivio i prevrnuo, izbacivši teret glavica peršuna i celera. Katarina je pritrčala, pokupila povrće i podigla ceger od pruća. Žena se izmakla i pustila je, bez reči. To je bila ona vrsta puštanja kada vas više nije briga, kad puštanje predstavlja povlačenje, ali i prihvatanje. Vrata su se lako otvorila, žena je zahvalila i pozvala Katarinu da popiju čaj. Poziv je bio iskren, pa je i Katarina spontano i jednostavno upitala: “ Mogu li za sat ipo, dva, ako tada imate vremena? Moram prvo da završim posao.”

“Možete. Odjednom imam sve vreme ovog sveta i ne znam šta ću s njim”, rekla je baka-Zora suznih očiju.

Dva ipo sata kasnije, Katarina je, zavaljena u plišanu fotelju, sa baka-Zorom pila rashleđen čaj od nane s limunom. Miris svežih listova nane gurao se između dve žene. Obe su tek stečeno poznanstvo gradile urođenom neposrednošću i spontanošću. Za vrlo kratko vreme Katarina je saznala da baka-Zora prodaje stan, jer joj je neophodan novac da plati boravak u dobro opremljenom staračkom domu. Od penzije to ne bi mogla. I naravno, Katarina i Saša će da kupe stan. Kada su lagano uklizile u drugi sat razgovora, baka-Zora je značajno spustila cenu stana, a Katarina je ostala s pitanjem čuđenja i neverovanja koje nije prešlo preko usana. Saznala je da je jedini naslednik stana imali bio Zorin bratanac koji živi u Holandiji,
sa suprugom, ali koga nije videla godinama. Tačnije, trebalo je da ga vidi pre pet godina, pozvao ih je na venčanje. Nedelju dana pred svadbu, promenio je plan i poslao im poruku da ne dolaze, jer su su u poslednjem momentu odlučili da se venčaju na Baliju, u najužem krugu, sa nekoliko prijatelja i kumovima. Poruka je kasno stigla, Miša i Zora već su bili smešteni u hotelu, u Ajndhovenu. Došli su desetak dana ranije, jer su voleli da putuju. Plan im je bio da obiđu šta žele, pa da odu na venčanje kao pravi, dostojni zamenici njenog brata i snahe koji više nisu među živima. Čim su saznali za promenu plana, požurili su da se odvezu do bratanca i njegove verenice, da im uruče svadbeni poklon, ali su ulazna vrata ostala neumoljiva pred zvonom koje je dosadno molilo da se otvore. Bratanac ih je obavestio da su već na aerodromu. Svejedno, obilazili su znamenitosti grada, a u sećanju joj je najviše ostao muzej na otvorenom, gde su putovali kroz istoriju grada i uživali u razlivenoj pozlati sunca, baš u jesen pre nego što će korona da zaključa starce i proglasi ih teretom i viškom, na nov, kobajagi liberalan način. Tako je baka-Zora pričala, a Katarina je znala da starci vole da prepričavaju svoje priče više puta,
ne zato što nisu sigurni da li ih je njihov sagovornik već čuo i upamtio, već zato što vole da čuju sebe kako ponovo proživljavaju nešto već doživljeno, u svakom prepričavanju još malo doterano, prepravljeno i dorađeno, na način koji besedniku najviše odgovara.

Sve je urađeno u najkraćem mogućem roku, uzevši u obzir pozamašnu papirologiju. Baka- Zora je brzo našla dom, rekla je da ne može sama, da ne ide u dom da umre, nego da se druži i živi među ljudima.

“Svi smo mi budući pokojnici, ali život je da se živi, a ja to hoću među sebi sličnima. Za osamdeset godina šetanja ovim svetom, istanjile su se veze sa ljudima, neki su trajno otišli, s nekima se kontakt prekinuo, i nema vraćanja na staro. U stanu će da me pojedu uspomene, iz svakog ćoška pulsira sećanje na zajednički život i na ono čega nema, a nema zajedništva. Idem tamo gde neću biti sama i zato brzo donosim odluku. Jer te silne uspomene, kad navale na mene, nagrnu kao plima bez oseke, bojim se da ako me potope, neću više ustati, ugušiće me sećanja i više neću biti sposobna da donesem bilo koju odluku. Dok donosim odluke, nisam bespomoćna, zato mora sve brzo da se desi.”

I desilo se.

Zora je uzela nekoliko nekoliko dana da spakuje uspomene i garderobu u dva poveća kofera, i otišla, ostavivši joj adresu doma. Nije htela da je voze. Uzela je taksi.

“Setite se, nisam bespomoćna, samo sam udovica od osamdeset godina i još sam živa.”

Katarina je nemo, s knedlom u grlu, gledala to smireno pakovanje i zagledanje svake stvarčice koju Zora stavlja u kofer. Mirna i utišana, kao da radi svetački posao. Kako staviti ceo život u nekoliko kofera, pitala se Katarina, ali Zora nije od toga pravila nikakav događaj. Istina, bila je ćutljiva, sa smeškom koji je titrao, jer je nosio nadu. Tako se smeškaju oni koji znaju da rade pravu stvar.

“Kako je moguće da je žena koju je poznavala jedva mesec dana ostavila takvu prazninu kada se iselila iz tog stana kom će njena porodica da udahne nov miris života i da ga nazove domom? “, pitala se Katarina. Sve je bilo preliveno navikama i stilom dvoje ljudi koji više ne stanuju tu. Njihov stilski nameštaj, trosed, fotelje, radni sto, trpezarija, persijski tepisi, raskošni lusteri. Sve je nosilo patinu starog, istrošenog, decenijama nepromenjenog, a punog i umetnički nadahnutog. Kada je otvorila kredenac od orahovine, kristalne čaše i šolje od kobalta sa čajnicima,u raznim večičinima, sinule su na nju, kao svetlost nekog zakasnelog sunčevog zraka. Police pune knjiga, jer baka-Zora je tek poneku knjigu probrala iz polica i ponela sa sobom. Otvarala je fioku za fiokom, puno ostavljenih svesaka, ispisanih baka -Zorinom rukom, najviše o utiscima koje su pročitane knjige ostavile na nju, ali bilo je tu i umetnutih fragmenta o danu koji je prošao, o obavezama koje je čekaju…Pa, onda sveska o utiscima sa putovanja. Katarina se pitala sme li sve to da čita. Pa onda, albumi puni slika sa mnogobrojnih destinacija, ispod svake slike, datum i mesto gde su se nalazili. Sve ispisano urednim rukopisom i slagano hronološki, ostalo je da čami u poslednjim pregradama uglancane police mahagoni boje. Slike, suveniri, maske iz Afrike, kip Bude kao u pozlati rađen, šolje, uspomene, magneti…Ceo jedan život u stanu koji ona i njena porodica planiraju da ispune svojim životom.

Šta da radi sa tim stvarima? Baka-Zora je rekla da im sve ostavlja, da rade šta hoće, ali da ne zovu njenog bratanca, kod koga je sve na prodaju. Ionako su za pet godina razmenili samo nekoliko poruka, i to u vreme pandemije, kada su ona i Miša bili zaključani. Zajedno sa Sašom je premetala po glavi razne mogućnosti: da prodaju, da poklone, da zadrže i restauriraju, da čuvaju sve, da bace? Da li je to fer? A opet, razmišljala je, ako napravi muzej od tuđih života, kako će naći mesta za život kakav njena porodica želi da živi? Odjednom joj drhtaj prođem celim telom. Stresla se. I ona i njen muž prave slike sa letovanja, čuvaju ih u elektronskoj formi, kupuju suvenire, uređuju, opremaju, čuvaju proživljeno u raznim fiokama, čuvaju za nezaborav. Ali, čiji? Kome će biti važne sve te stvari? Zar se sa ovom ženom koja je otišla u starački dom ugasio ceo njen prethodni život, a ovo malo što joj je ostalo, trošiće planski, svesno i sterilno u staračkom domu? Kakve planove prave ljudi u staračkom domu? Zar tu nije predpremijera pre prave premijere konačnosti, jer se tu neopozivo čeka ono što nas sve izjednačava. I njen suprug, Mitar, zvani Miša,koji pozira u Zorin objektiv na svim onim slikama sa putovanja, sada obitava još samo u Zorinom sećanju, a sve knjige koje je kupovao, sve što je pročitao, sve što je radio, sve što je voleo, otišlo je sa njim, u neku tamo večnost, za koju ne znamo šta je tačno.

“Čemu sve, Saša?”, pitala je muža dok je gledala u sve te slike, ispisane, stare sveske, celo pokućstvo koje su skućili za šest decenija zajedništva. Kafa se hladila, nije je ni okusila.

“Zar ne vidiš da su imali život? Živeli su i ne bih imao ništa protiv da živimo kao oni, pa neka završimo u staračkom domu, pitajući se čemu sve”, Saša je sve lakše prihvatao od nje.

“Nije mi jasno zašto je otišla u dom kada je bila držeća žena, mogla je sama da se stara o sebi?”

“Mislim da se uplašila samoće. I sama je to rekla. Ima osamdeset godina.”

“Nešto mi tu ne štima”, zavrtela je glavom Katarina.

“Ne štima nikom od nas činjenica da nas čeka ta grozna imenica na slovo “S” ili glagol na slovo “U”, kaže joj Saša i nastavlja da pregleda pismene zadatke u neredu izvađenih stvari bivših vlasnika koje su bile svuda oko njih.

Katarina celu noć nije spavala, pred očima su joj lebdele slike Miše i Zore dok su bili mladi, pa u starijim danima, na nekim od tih slika Zora i Miša su se pretvarali u nju i Sašu. U snu je šaputala rečenice koje je pročitala u baka-Zorinim sveskama sa putovanja: kako je neponovljiv zalazak Sunca koji gledaju na Havajima, sa terase u Honolulu, ili kako su čarobni vodopadi na Islandu i Polarna svetlost koju su uspeli da uslikaju. Celu noć je bila u bunilu, činilo joj se da nije trenula, pa je odlučila da ustane i sačeka jutro na terasi, uz veliku šolju jake crne kafe. Glavobolja i nemir nisu prolazili, pa je pozvala baka-Zoru i pitala da li može da je poseti. Htela je da od nje ponovo čuje šta da radi sa svim tim uspomenama koje još dostajanstveno čekaju svoju sudbinu, a ponajviše od svega, šta sa tirkiznom kovertom koja joj je ispala iz
Zorinih beleški ?

Posle dva sata, dok je avgustovsko jutro najavljivalo vrelinu dana dostojnu jednoj Sahari, Katarina je sedela u Zorinoj sobi staračkog doma. Klima je osvežavla prostor, na stočiću ispred njih presijava se voda u bokalu sa kolutovima narezanog limuna, ispred baka-Zore knjige klasika za sva vremena. Katarina je stavila tirkizni koverat na sto i čekala. Baka-Zora nije reagovala i posle nekog vremena, ne mogavši da toleriše tišinu, Katarina je rekla:

“Ovo mi je jutros ispalo iz Vaše crvene sveske. Htela sam da doznam da li u njoj ima odgovora na Sašine i moje dileme, a uzela sam je nasumično, jer je najdeblja, najupadljivija. Počela sam da čitam, ali koverat mi nije dao da nastavim. Iskreno, otvorila sam, znate i sami šta je unutra, sigurna sam da niste zaboravili?”

Zora je ćutala,otpila gutljaj limunade i povukla rajf ka polovini glave, da bolje zagladi gustu i sedu, netretiranu kosu, ošišanu na paž. Izvadila je čestitku sa slikom dve šake isprepletanih prstiju na kojima burme sijaju kao sunce. Između korica čestitke je dug tekst srećarenja ispisan njenim kaligrafskim rukopisom i pozamašna suma novca.

“Zaboravila sam na to, ali da, trebalo je da pripadne Andreju. No, kako narod mudro kaže, nije kome je rečeno, nego kome je suđeno. Eto, to je poklon od mene za useljenje.”

“To je veliki novac!”

“Miša i ja smo skupljali za njegovo venčanje, hteli smo da priušti sebi nešto posebno. On je jedino dete i sa Mišine i moje strane. Mišin brat i sestra nemaju decu, moja sestra, pokoj joj duši, nema decu, brat i snaha su dobili Andreja u poznim godinama, nisu mogli da veruju, a nisu ni dočekali da vide kako raste. Miša i ja smo mu bili sve, dok nije otišao na studije u Holandiju. Tragedija nas je spojila, a šta nas je razdvojilo, to ne znam.”

Katarina je ćutala. Dobro je da postoji taj bokal pun limuade ispred njih i voćni kolač s breskvama, taman da uposli ruke i odmori mozak, do sledeće rečenice.

“Došla sam da Vas pitam šta sa svim tim stvarima? Znam da ste rekli da radimo šta hoćemo, ali tu je ceo vaš život? Sve što ste stekli, kupovali, napisali, proživeli… Oprostite, ali sam stekla utisak kao da ste sa stanom i to prodali.”

“Draga moja, uspomene se ne prodaju. Proživljeno i doživljeno nema cenu. To sam ponela sa sobom. Nisam vam to prodala. To sam vam ostavila. Sve što mi treba, sa mnom je, a vi ste vlasnici svega što sam ostavila, kao i Andrejevog nesuđenog poklona. Možda tebe i Sašu dotakne nešto iz našeg načina života, podari vam neku ideju, podstakne i ponese. Miša i ja smo lepo živeli, dolazite u dom ljubavi. I kada smo bili u nemaštini, bili smo u slozi. I u imanju, isto tako. Voleli smo svoj posao, ali je i posao voleo nas. Bili smo prevodioci, putovali smo, nije nam život prošao tek tako. Svaka stvar na koju naiđeš ima svoju priču, ali i svaka od njih je završila svoju misiju. Ne plaši se završetaka. Kako ćemo bez njih ulaziti u početke? Moj izlazak iz stana bio je tvoj ulazak u njega. Ispunjen život-možda sam tu poruku htela da vam
prenesem. No, ne svesno, svakako. Stvarno radite šta hoćete. I neka vam je sa srećom.”

Kroz zamagljen pogled Katarina je jasno razaznavala baka- Zorin blagi osmejak. Starica je lako ustala, došla do nje, obrisala joj vodenaste oči boje jezera, čvrsto je uhvatila za ruke i rekla:

“Uvek sam se pitala kako ću svojim životom, svojim delima, na najbolji način, dotaći nekoga. Da li si ikada razmišljala kako su nas doticali svi ljudi koji su se, direktno i sa strane, nalazili na putu našeg sazrevanja, konkretno ili simbolično, kroz sećanja i zamišljanje? Da li si pomislila koliko to ostaje gurnuto u stranu? Ako bismo počele da ređamo te ljude, koliko njih bi ostalo izostavljeno, a dodirnilu su nas, sigurno? Neki kao laki vetrić koji osvežava, neki kao ubod pčele, neki kao jak udarac glavom o zid, drugi kao zrak sunca koji otopi led. Ali, dotakli su nas, iako nema uvek jasnog sećanja. Dodirnule su nas stvarne osobe, jake figure naše životne orbite, ali i one iz mašte, osobe daleko od našeg malog univerzuma konkretnosti. Filozofi, pisci, umetnici, naučnici, kao i obični ljudi o kojima su nam pričali bližnji u danima nemira i odrastanja. O tom dodirivanju ja mislim. Htela sam, dok sam živa, da dodirnem još nekoga. Andreja, bratanca, nisam uspela da dotaknem onako kako sam želela, ali možda tebe hoću. Pojavila si se u mom životu baš onog dana kada sam se pitala šta i kako posle Mitra. Odgovor nisam znala, ali čim si mi podigla cegere i pomogla da uđem u stan, nešto toplo je krenulo da mi greje grudi. Dodirnula si i ti mene. Već kod onog našeg prvog čaja od nane, znala sam šta mi je činiti. Čim si pomenula da daješ časove i bezuspešno tražiš stan, znala sam šta ću…”

“Tada ste doneli odluku da odete u starački dom?”

“Ne, tada sam donela odluku da prodam stan. Posle su stvari išle svojim tokom…”

“Stanite, biće mi zlo…”

“Ne treba da ti bude zlo, samo širi dalje…”

“Stan ste nam ionako prodali skoro upola cene…”

“Nasledio bi ga Andrej, a njemu nije potreban, ima ga, vama je bio potreban”, prekinula je Zora.

Tišina.

Posle nekog vremena, možda je i večnost u pitanju, Katarina s osmehom gleda u Zoru:

“Sada razumem šta ćemo. Obzirom da smo pola stana dobili na poklon, sav stilski nameštaj i pokućstvo ćemo prodati i zajedno sa Andrejevim poklonom donirati deci bez roditelja. Je li i to dodir drugih?”

“Da to je “širi dalje”!”

Zora je prišla Katarini, lagano je uhvatila za ruku i povela do susednog apartmana, da je upozna sa drugaricom koja je uči da svira klavir.